Izvor fotografije: Shutterstock.com
LNG terminal: šta je i zašto može biti prilika za Crnu Goru
Prošle nedelje sam imao priliku da pročitam interesantan članak na Jedru o tome kako u Baru nikako ne bi smio da se gradi LNG terminal. Par puta sam se vraćao da provjerim zanimanje autora teksta, da nisam pogrešno pročitao da je advokat. Skoro pa nespojivo zanimanje i ekspertiza za ovu temu. Ne sumnjam da je tekst pisan iz najbolje namjere, ali jednostavno nije potkrijepljen činjenicama, šta više ima dosta informacija koje nisu tačne.
Jedini sam zaposleni Crnogorac na jednoj od najvećih energetskih kompanija na svijetu Shell i najvećem brodskom prevozniku Qatar Gas Transport Company. Sa radnim iskustvom dužim od deset godina na brodovima za prevoz tečnog gasa (LNG) i operacijama na svim najvećim svjetskim LNG terminalima na kojima mi je primaran posao manipulacija i održavanje tog tereta, mogu sa pravom da kažem da rijetko ko u Crnoj Gori ima više iskustva u tom sektoru od mene. Zbog toga osjećam odgovornost da podijelim svoje znanje i iskustvo na ovu temu, s obzirom na to da je ovo vrlo bitan projekat za svaku državu, a kamoli za malu Crnu Goru.
Kada su u pitanju ovako bitne teme za ekonomski razvitak prvo našeg grada, a ništa manje i države, bilo bi poželjno da se isključe sve političke konotacije kojima je prethodni tekst obilovao. Mi smo već dovoljno polarizovano društvo da je dovoljno samo da se pomene neka vlada i neki premijer da bi se automatski stvorile predrasude i mišljenje koje nije potkrijepljeno činjenicama.
Šta je LNG?
Prirodni tečni gas (u daljem tekstu LNG) je trenutno najčistije fosilno gorivo koje se koristi u široj komercijalnoj upotrebi. LNG je ustvari ukapljeni (tečni) prirodni gas koji se nalazi pod zemljom i koji se sastoji od 93% metana sa zanemarljivim udjelom butana, propana i azota. LNG se dobija tako što se gas iz prirodnog agregatnog stanja pretvara u tečno na način što se drži pod pritiskom većim od 43 bara ili podhlađivanjem na -160 stepeni celzijusa, na približno atmosferskom pritisku. U komercijalnoj upotrebi koristi se druga opcija jer ne postoje tankovi tih veličina koji bi mogli da izdrže toliki pritisak.
Metan sam po sebi nije otrovan ali jeste zapaljiv kada se nađe u atmosferi pomiješan sa kiseonikom između 5-16%. To znači da dok god je u tečnom stanju nije zapaljiv, niti je zapaljiv dok god je u tanku ili cjevovodu, gdje nije u odnosu koji sam gore naveo.
Zagađenje i opasnosti
Transport LNG je potpuno zatvoren ciklus gdje se apsolutno ništa ne ispušta van tankova ili cjevovoda, niti kiseonik ulazi u tankove tako da atmosfera u njima nikada nije zapaljiva čak i kada bi bila izložena nekom izvoru toplote, varnici, itd. Metan ispušten u atmosferu u slučaju nekog incidenta nije zagađivač neposredne okoline, međutim spada u vrstu gasova koji izazivaju efekat staklene bašte globalno.
Što se tiče voda koje se koriste za zagrijavanje LNG i ponovno pretvaranje u gas, slana voda grije slatku vodu koja je u zatvorenom sistemu i ne tretira se nikakvim hemikalijama. U luci Ras Laffan u kojoj se izliva voda iz takvog postrojenja možete primijetiti više riba nego bilo gdje trenutno na našem primorju.
Mjere zagađenja su strogo regulisane i kontrolisane u svim zemljama gdje se nalaze terminali. Ali svakako lijepo bi bilo čuti mišljenje nekoga ko je stručniji za tu oblast jer nije direktno u opisu mog posla.
Želim da napomenem da najrazvijenije zemlje svijeta već imaju LNG terminale i da je taj sektor u velikoj ekspanziji. Sve rigoroznija ekološka pravila primorala su pomorsku industriju da se okrene sa prljavih naftnih derivata na čisti LNG. Industrijski razvijene, samim tim energetski zavisne zemlje su diversifikovale svoju proizvodnju električne energije na način što su smanjili udio termoelektrana na ugalj skoro u potpunosti i u znatnome smanjile zavisnost od nuklearnih elektrana konverzijom na prirodni gas.
Ono što verovatno najviše interesuje širu javnost je sama sigurnost jednog takvog terminala i njegova blizina. Daću vam jedan interesantan podatak, od kako je prvi LNG brod “Methan Princess” ušao u komercijalnu upotrebu 1959. godine pa sve do danas kada ih na svjetskom tržištu ima oko 750 sa preko 200 u izgradnji, drže impresivan rekord u pomorskoj industriji ne samo u toj vrsti broda, nego među svima koji prevoze opasne terete. Do danas nije zabilježan nijedan veći incident, naročito ne vezan za rukovanje LNG teretom. Terminali nažalost nemaju isti rekord ali su incidenti minorni s obzirom na obim posla, bez katastrofalnih posledica. Treba napomenuti da su se incidenti dešavali češće u prošlosti, kada mjere sigurnosti i tehnologija nisu još uvijek bile na razvijenom nivou kao danas.
Terminal, bio izvozni ili uvozni, i brodovi koji prevoze teret moraju da prolaze vrlo rigorozne kontrole najvećih energetskih kompanija koje su ustvari vlasnici tereta. Sistem tih inspekcija je umrežen, brod ili terminal koji ne prođe inspekciju biva momentalno isključen. To znači ogroman finansijski gubitak tako da vlasnici i operateri terminala ne mogu sebi da dozvole da ne ispunjavaju sve najrigoroznije sigurnosne standarde jer će ostati bez posla. Na te inspekcije i odluke ne mogu da utiču ni najbogatije kompanije kao ni vlade država u šta sam lično imao prilike da se uvjerim više puta.
EKONOMSKI ASPEKT
Koliko god željeli da se ulaže samo u energiju iz obnovljivih resursa to sa trenutnom tehnologijom nije izvodljivo, tj. nije dovoljno i neće biti sigurno u narednih 40-50 godina. Tome svjedoče ogromne investicije u energetskom sektoru, ne samo u gas već i prljavije naftne derivate.
Katar koji je inače po površini manji od Crne Gore je trenutno najveći izvoznik LNG na svijetu sa nekih 80 miliona tona godišnje. Trenutno je u najvećoj pojedinačnoj ekspanziji u svijetu na 125 miliona tona godišnje sa planom ekspanzije do 2030. To je posao koji uključuje čitav lanac od novih gasnih bušotina, postrojenja za ukapljivanje gasa, nova četiri terminala za izvoz i izgradnju preko 100 novih LNG brodova, u pitanju su stotine i stotine milijardi.
Po obimu izvoza i ekspanzije terminala u stopu ih prati Amerika. Čisto sumnjam da bi neko investirao toliki novac ako bi svijet mogao koristiti energiju iz obnovljivih resursa skorije, kako možemo ponegdje pročitati te preoptimistične prognoze.
Poređenja radi, terminal u Baru teško da bi mogao da ima veći obim od 0.5 – 1 miliona tona godišnje. Neuporedivo manja izloženost kada je u pitanju obim posla nego npr. Katar koji je manja zemlja od Crne Gore, a gdje još uvijek od početka nije zabilježen nijedan incident.
Takođe geopolitička situacija u svijetu je takva da Evropa više ne može da uživa jeftini gas iz Rusije već mora da uvozi mnogo skuplji LNG. Tih terminala nije bilo u dovoljnom broju u Evropi, pa su se panično gradili u poslednjih par godina, a iz istog razloga ih ima još dosta u planu.
Crna Gora bi trebalo da iskoristi taj momenat da pridobije eventualno finansiranje iz evropskih fondova za izgradnju samog terminala i cjevovoda. Tako bi Bar služio većinski kao transportna luka od koje bi države otkupljivale već doveden gas. Sa našom trenutnom ekonomijom i industrijom Crna Gora nema sredstva da sama izgradi terminal.
Dugoročno gledano, u takvom scenariju Crna Gora bi nekada mogla da jedan krak tog cjevovoda sprovede do TE Pljevlja i da se postepeno diversifikuje sa ciljem da se u konačnici u potpunosti pređe sa potrošnje uglja na čisti gas. Samim tim ne bi bilo potrebe za izgradnjom gasne termoelektrane na području barske opstine i ta sredstva, koja sigurno nisu zanemarljiva, bi mogla da se usmjere na neki drugi infrastrukturni projekat.
Treba napomenuti i to da su lučke takse, pilotaža, remorkeri, kontrola kvaliteta i kvantiteta, agentura i sve što prati usluge opsluživanja jednog takvog broda jedne od najskupljih na tržištu i da bi od tog posla imalo benefit još mnogo drugih kompanija i naših sugrađana koji rade za njih.
Crna Gora ne može sebi da dozvoli da bude isključiva samo zato što je u pitanju opasan teret. Mi već u Luci Bar imamo tankove i druge terete koji su mnogo rizičniji i imaju veći procenat incidenata u prošlosti. Rizik svakako postoji kada je u pitanju opasan teret, ali je on zbog vrlo rigoroznih kontrola i mjera sveden na apsolutni minimum.
Što se tiče negativnih strana blizine LNG terminala, to sigurno da nije nešto poželjno. Nažalost Crna Gora nema toliko veliku obalu kao većina velikih zemalja. Bar već ima djelimično razvijenu infrastrukturu za tako nešto i sasvim da je logična opcija da terminal bude u našoj opštini. Ne možemo da želimo da imamo benefite od LNG terminala, a da niko ne želi da ga ima u svojoj blizini. To nije pošteno ni prema ljudima koji žive u Pljevljima, koji trenutno podnose najveću žrtvu zagađenja vazduha da bi ostatak Crne Gore imao redovna snabdijevanja električnom energijom.
Kako bi se terminal odvojio od grada, trebalo bi razmotriti da se on gradi sa južne strane Volujice sa novim lukobranom i tankovima na toj suprotnoj strani od grada, gdje bi sama Volujica bila prirodna barijera između grada i terminala.
Navešću par terminala koji su izgrađeni u neposrednoj blizini naseljenih mesta: Everett LNG Terminal, Boston, US – na samo četiri kilometra od čuvenog Harvard Univerziteta, LNG Barcelona – u samoj gradskoj luci, South Hook, Ujedinjeno Kraljevstvo na samo par kilometara od gradića Milford Haven, Zeebrugge LNG Terminal, Belgium – na samo par kilometara od gradića Molenhoek…
Opština Bar je prepoznala važnost ovoga projekta i organizovala javnu raspravu što je za svaku pohvalu. Koristim ovu priliku da pozovem što više ljudi i stručnjaka iz svih oblasti vezanih za ovu tematiku da se uključe u zdravu raspravu na osnovu znanja, iskustva i ekspertize a ne predrasuda i političkog jednoumlja kako bi se pravilno sagledali benefiti i potencijalni loši aspekti ovog projekta i da se na osnovu toga donese konačan stav, jer je to nešto što ostavljamo našoj djeci.
U potpisu Miloš Mirković
Izvor: jedro.bar
