Izvor fotografije: Shutterstock.com
Tekuća kriza na Bliskom istoku i blokada Ormunskog moreuza primoravaju zemlje proizvođače nafte da traže alternativne rute za izvoz nafte.
Države koje imaju geografski pristup lukama izvan Hormuza, poput Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Omana, stiču jasnu prednost, dok se istovremeno pokreću nova mreža naftovoda, za koje se očekuje da će preoblikovati potražnju za tankerskom flotom. Nasuprot tome, Irak zadržava pristup Mediteranu preko Turske i drumskim putem preko Sirije prevozi mazut, ali i dalje ostaje ranjiv na regionalne odnose snaga.
Saudijska Arabija planira proširenje svoje mreže naftovoda prema Crvenom moru za dva miliona barela dnevno, dok je u razgovorima sa Kuvajtom o opsluživanju njegovih tereta, kao i rafinisanih proizvoda. Glavna prepreka je kapacitet utovara u luci Yanbu. Da bi se iskoristio ukupni kapacitet od sedam miliona barela naftovoda Istok-Zapad, potrebno je unaprijediti infrastrukturu, jer trenutni utovari od 4,65 miliona barela testiraju granice sistema, znatno premašujući prethodni rekord od 1,7 miliona barela.
U Ujedinjenim Arapskim Emiratima razvija se drugi naftovod prema Fujairahu. Projekat će udvostručiti kapacitet na 3,6 miliona barela, a očekuje se da će biti pušten u rad tokom 2027. godine.
Istovremeno, Irak, koji je značajno pogođen, pokušava da iskoristi izlaz prema Mediteranu preko Turske. Naftovod Kirkuk-Ceyhan ima nominalni kapacitet od 1,6 miliona barela, ali protoci jedva prelaze 200.000 barela zbog oštećenja. Bagdad planira izgradnju novog naftovoda kapaciteta 2,25 miliona barela od Basre do Hadithe. Paralelno se predlaže izgradnja naftovoda kapaciteta jedan milion barela od Hadithe do jordanske Aqabe, dok je sa Sirijom potpisan memorandum za još jedan naftovod kapaciteta 2,5 miliona barela prema Baniyasu. Nasuprot tome, plan povezivanja Basre sa Duqmom u Omanu u suštini je zamrznut.
Uticaj na tržište vozarina zavisiće od stepena korišćenja ove infrastrukture. Istorijski gledano, azijska tržišta preferiraju utovare iz Zaliva, ostavljajući zapadne naftovode nedovoljno iskorišćenim.
Najveći udar očekuje se na velike tankere, prije svega brodove veličine VLCC i Suezmax, koji prevoze iračku naftu ka Evropi. U UAE, trajno pomjeranje izvoza prema Fujairahu dovešće samo do manjeg smanjenja potražnje za brodovima, koje bi trebalo da bude nadoknađeno povećanjem proizvodnje. Nasuprot tome, tržište product tankera neće biti značajnije pogođeno.
Dugoročno, očekuje se da će nove mreže naftovoda funkcionisati kao sigurnosni ventil u slučaju kriza u Hormuzu, štiteći tržište od gubitka tereta. Ipak, sama kopnena infrastruktura ostaje izuzetno ranjiva na sabotaže, jer širenje bespilotnih letjelica omogućava lake udare na izvozne kapacitete.
Izvor: naftikachronika.gr
