Izvor fotografije: Tande / Shutterstock.com
Kada ste posljednji put donijeli dobru odluku usred panike?
U februaru 2022. godine, Rusija je izvršila invaziju na Ukrajinu. Sankcije koje su evropske vlade uvele Rusiji uključivale su zabranu uvoza ruskog tečnog prirodnog gasa (LNG). Ruski gas koji je stizao gasovodima, a koji je do tada povoljno zadovoljavao 40 odsto evropske potražnje za energijom, prestao je da pristiže. Cilj je bio da se Rusiji uskrati devizni priliv kako bi se oslabio njen ratni napor protiv Kijeva.
Ali to je takođe značilo da je Evropa odjednom počela da troši zalihe gasa. Uz malo mogućnosti za njihovo obnavljanje, postojala je bojazan da bi industrija mogla stati, a građani se suočiti sa zimama bez grijanja i planiranim nestancima struje.
Od Španije do Poljske, vlade su jedna za drugom gradile nove LNG terminale. Do 2030. godine, Evropa će dodati 19 novih LNG terminala za regasifikaciju. Kapacitet Evrope za uvoz LNG-a porašće sa 160 milijardi kubnih metara (bcm) na 350 bcm.
Postoji samo jedan mali problem: to je više gasa nego što Evropa koristi. Čak i kada bi Evropa uvozila 100 odsto svog LNG-a preko ovih terminala, oni ne bi mogli biti potpuno iskorišćeni.
“Fit for 55”
EU i njene članice guraju obnovljive, zelene izvore energije, naročito kroz nedavno usvojeni paket “Fit for 55”. “55” se odnosi na smanjenje emisije gasova staklene bašte za 55 odsto i ekonomsku dekarbonizaciju.
Na svom sajtu, EU ima 14 infografika koje detaljno prikazuju različite oblasti koje će biti pogođene paketom “Fit for 55”, od poljoprivrede do nekretnina i oporezivanja. Jedna infografika se odnosi na “vazdušni i pomorski saobraćaj”, gdje se zahtijeva da brodovi preko 5.000 bruto tona postepeno smanje svoje emisije do 80 odsto do 2050. godine – ali to je tema za neki drugi dan.
Trenutno je teško procijeniti da li je pad potražnje za gasom posljedica ovih zakonskih propisa ili usporavanja ekonomije (rast u trećem kvartalu 2024. iznosio je samo 0,7 odsto u EU). Rystad Energy procjenjuje da će Evropi do 2030. godine biti potrebno samo 340 bcm gasa godišnje.
Pošto evropska težnja za smanjenjem potrošnje gasa ne pokazuje znakove usporavanja, logično je pretpostaviti da će 2030. godina biti tek početak problema. Kako paket “Fit for 55” napreduje, potražnja za gasom, a samim tim i za LNG terminalima, će opadati. Čak i ako bi sav gas koji Evropa uvozi dolazio morskim putem do 2030. godine, ovi brojni novi LNG terminali i dalje bi imali značajan neiskorišćeni kapacitet. Uz to, gasovodi iz Sjeverne Afrike, Norveške i Azerbejdžana nastaviće da snabdijevaju značajan dio evropskih potreba za LNG-om.
Dakle, da li je ovo još jedan klasičan primjer evropskih vlada koje prekomjerno izgrađuju subvencionisanu infrastrukturu, ili se dešava nešto drugo?
Balansiranje
Kako sam napisao prije nekoliko godina, u periodu od 2012. do 2019. godine tipična stopa iskorišćenosti LNG terminala za regasifikaciju bila je manja od 25 odsto. U poređenju sa tim, stopa iskorišćenosti od 47,2 odsto u prvoj polovini 2024. i 62,8 odsto u 2023. izgleda kao zlatno doba. Upozorenje Instituta za energetsku ekonomiju i finansijsku analizu (IEEFA) da bi do tri četvrtine kapaciteta za uvoz LNG-a u Evropi moglo ostati neiskorišćeno do 2030. godine više liči na povratak na stanje prije 2022. nego na nešto zlokobno.
“Od početka 2023. godine, novi terminali ili proširenja obustavljeni su u Albaniji, Kipru, Irskoj, Letoniji, Litvaniji i Poljskoj, dok je neizvjesno da li će tri planirana terminala u Grčkoj biti izgrađena,” rekao je analitičar IEEFA Jaller-Makarewicz. Zašto bi se ti projekti napustili ako bi mogli biti dvostruko više iskorišćeni nego prije 2022? Na drugi pogled, ovo balansiranje ipak ima smisla. Stariji LNG terminali imaju drugačiju strukturu troškova. Izvještaj Oksfordskog instituta za energetske studije pokazao je da su troškovi po toni godišnje ($/tpa) za LNG postrojenje porasli sa oko 450 dolara u 1980-im na preko 1.800 dolara 2014. godine. Ti troškovi su nastavili da rastu.
Ako obije strane nastave da ulažu u ovaj poduhvat, sa novim terminalima na obije strane Atlantika koji imaju finansijski interes za održavanje odnosa, moguće je da čak i ako se Rusija ponovo pridruži civilizovanom svijetu i ruski gas bude ponovo dostupan po razumnoj cijeni, politika može nadjačati tržišne zakone.
LNG terminal Hanseatic Energy Hub u Stadeu, Njemačka, koštaće 1,3 milijarde eura. Vjerovatno će noviji terminali zavisiti od veće predviđene iskorišćenosti kako bi omogućili veće prihode i profit, što će omogućiti servisiranje većih dugova. Ako se te pretpostavke ne ostvare, banke koje finansiraju ove projekte mogu se suočiti sa ozbiljnim problemima.
Noviji LNG terminali se suočavaju sa skupljom radnom snagom i materijalima, a gradnja je započeta u periodu vrhunske potražnje. Ogroman broj novih LNG terminala koji se gradi, kao i relativno mali broj kompanija sposobnih za izvođenje tako složenih građevinskih projekata, doveli su do porasta cijena.
Dodatni faktor troškova je rastuća birokratija, na koju se 2023. godine osvrnuo njemački kancelar Olaf Scholz, obećavajući da će se novi LNG terminali graditi “njemačkom brzinom” – izraz koji je ubrzo postao tema podsmjeha u štampi.
Dobra vijest je da, sa toliko uloženog kapitala, kako banaka tako i vlada koje finansiraju izgradnju novih LNG terminala, priznanje neuspjeha nije opcija. Kao i kod drugih neslavnih prestižnih projekata – na primjer, trajno bankrotiranih njemačkih brodogradilišta duž Sjevernog i Baltičkog mora – izbjegavanje stigme neuspjeha biće politički prioritet.
Ovo su odlične vijesti za zemlje izvoznice LNG-a, naročito za SAD, koja planira izgradnju još 17 LNG izvoznih postrojenja do 2028. godine i koja je 2023. izvezla rekordnih 125,8 milijardi kubnih metara LNG-a, prema podacima publikacije LNG Industry. Evropa, sa svojim visokim cijenama energije, ostaje unosno i stabilno tržište za američki LNG, naročito dok je jeftin ruski gas i dalje pod sankcijama.
Političko-ekonomsko preplitanje
Ako obije strane ostanu posvećene ovom poduhvatu, sa novim LNG terminalima na obije strane Atlantika koji imaju finansijski interes za održavanje međusobnih odnosa, moguće je da čak i ako se Rusija ponovo pridruži civilizovanom društvu i ruski gas bude ponovo dostupan po razumnoj cijeni, politika može nadjačati tržišne zakone.
U takvom scenariju, Evropa bi ostala lojalni kupac američkog LNG-a, kako iz geopolitičkih razloga, tako i zbog finansijske podrške evropskim bankama i njihovim investicijama u LNG terminale, koji će zahtijevati stabilne prihode decenijama unaprijed.
Druga komponenta ovog preusmjerenja je odnos između Rusije i Kine. Ruska posvećenost prodaji LNG-a Kini dostigla je istorijski vrhunac 2024. godine, sa 40 milijardi kubnih metara koji su otišli ka istoku. Ovo je tek početak. Novi LNG gasovod za Daleki istok, koji gradi Gasprom, obezbijediće 10 milijardi kubnih metara godišnje do 2027. godine, dok će planirani gasovod Snaga Sibira 2 dodati još 50 milijardi kubnih metara godišnje. Ovi koraci pomjeraju Rusiju trajno ka Kini i dalje od Evrope.
Zamka prekomjerne izgradnje
Hoće li ruski LNG i dalje biti jeftin kada gasovodi budu usmjereni ka bilo kojem kontinentu? Drewry napominje da snažan uvoz LNG-a iz Azije podržava spot cijene za LNG tankere. Istaknuto je da ruski LNG tereti izbjegavaju Evropu i idu ka Aziji, što predstavlja dugu i zaobilaznu rutu. To ukazuje da će, kada se izgrade ruski gasovodi, postojati velika potražnja za proizvodom koji će se njima transportovati.
Iako situacija trenutno djeluje stabilno, vlasnici bi trebalo da izbjegnu evropsku zamku prekomjerne izgradnje. Samo tokom 2023. godine, vlasnici su potrošili 46 milijardi dolara na nove LNG brodove, prema podacima Clarksona. Knjiga narudžbi za LNG tankere iznosila je 531 brod u 2023, što je jednako 51 odsto kapaciteta postojeće flote. Zatim je početkom 2024. godine zaključeno još 33 ugovora za LNG tankere.
Pomorstvo ne funkcioniše po principu iz filma Polje snova i čuvene fraze “If you build it, they will come” – izgradnja brodova ne garantuje njihovu upotrebu.
Izvor: Erik Kravets, The Maritime Executive
