Izvor fotografije: Shutterstock.com
“Ukolilo želite da postanete brodovlasnik, najlakše je zvučati kao brodovlasnik. Teži dio je platiti brod”, kako objašnjava Sunil Kapoor.
Iznenada me pozvao neko koga sam poznavao godinama, jedan visoki predstavnik ugledne kompanije za trgovinu robom iz Ženeve.
“Jesi li još aktivan? Upravo sam te preporučio jednom potencijalnom vlasniku. Nekome ko ne želi samo da kupi brod. Želi da izgradi brodarsku kompaniju.”
To mijenja stvari. Kupovina broda je jedan razgovor. Gradnja kompanije je nešto sasvim drugo. Rekao sam da, ali tada nisam znao kako je sve počelo. Počelo je uz piće. Kao i većina brodarskih poslova.
Brokeri imaju šesto čulo. Onog trenutka kada u prostoriji namirišu potencijalnog vlasnika, nekoga sa ambicijom, vezom sa tržištem robe i nejasnom idejom o brodovima, počinju runde. Jedno piće za uspostavljanje odnosa. Dva za razgovor o tržištu. Tri za priču o prilici. Do petog pića, neko već postaje brodovlasnik.
Dok je poziv iz Ženeve stigao do mene, piće je već bilo popijeno. Plan je bio napravljen. Broker je vjerovao. Ime kompanije djelovalo je pristojno u mejlovima. Komercijalni razgovori su, očigledno, prošli dobro. Nedostajao je samo neko koga bi tržište prepoznalo. To sam bio ja.
Doveden sam kao tehnički menadžer. U stvarnosti, željeli su kredibilitet koji je dolazio uz ime, nekoga koga industrija smatra guruom za upravljanje brodovima. I to je, bez da je iko morao glasno da kaže, bilo dovoljno da potpuno promijeni atmosferu.
Klasifikaciono društvo se uključilo. Banke su slušale. Prodavci su se opustili. Razgovor se pomjerio sa “ako” na “kada”. Niko nije postavio pitanja koja je i dalje trebalo postaviti. To je trebalo da bude prvo upozorenje. Nije bilo.
Iz mog ugla, sve je djelovalo rutinski. Pristojan, moderan bulker. Poznati američki vlasnik čijim se akcijama trguje na berzi. Čista dokumentacija. Bez ikakvih tehničkih problema. Memorandum o razumijevanju je potpisan. Upravljanje brodom dogovoreno i formalizovano. Sada je djelovalo stvarno.
Razgovaralo se o lukama primopredaje. Posada je identifikovana. Članovi posade za raniji ukrcaj stavljeni su u pripravnost. Dokumentacija je kružila. Rokovi su dogovoreni. Svako pitanje imalo je odgovor. Sve je izgledalo upravo onako kako treba. Rečeno mi je da je finansiranje u toku.
U brodarstvu, u toku može značiti sjutra. Može značiti i jednog dana. U svakom slučaju, rijetko zaustavlja bilo šta. Zato se nastavilo.
Svaki poziv bio je obećavajuć i djelovao sigurno. Svako kašnjenje bilo je manje. Svaki problem se rješavao. Osim depozita.
Depozit je bio gotovo spreman. Postojali su KYC problemi. Kašnjenje u banci. Još samo jedna konačna potvrda od nekoga ko je, zavisno od toga koju ste informaciju uhvatili, bio na putu, ulazio u avion ili upravo trebalo da sleti. Ništa od toga tada nije djelovalo neuobičajeno. Zamah je nosio sve naprijed.
Dani su prolazili. Zatim još dana. Ažuriranja su počela da se ponavljaju. Pozivi su postajali kraći. Poruke pažljivije formulisane. Samopouzdanje je ostajalo. Jasnoća je tiho nestajala. Do tada je čak i Belview Inc izgledao kao prava kompanija. Na papiru, makar.
Imao sam loš predosjećaj. Godine iskustva tiho su mi govorile da nešto nije u redu. Da novac možda zapravo ne postoji. Pokrenuo sam to pitanje. Uvjeravali su me da je sve u redu, da je samo pitanje vremena, da novac stiže. Ostao sam. Svi su ostali.
Broker je i dalje bio pun nade. Svako je pretpostavljao da će sljedeći potez doći od nekog drugog. Čartereri su bili spremni, čekali su da fiksiraju brod za naredni teret. Niko nije bio spreman da zaustavi proces. I tako su svi čekali.
Postojala je tiha napetost: hoće li se zatvoriti danas, ili možda sjutra? Svako novo ažuriranje nosilo je taman dovoljno nade da stvari nastave da se kreću, čak i kada je zvučalo identično kao prethodno.
Sve se razvuklo. Članovi posade predviđeni za raniji ukrcaj postali su nesigurni. Posada u pripravnosti izgubila je strpljenje. A negdje u pozadini stajalo je jedno pitanje koje niko nije želio da postavi naglas: ko će ovo okončati.
Na kraju je to bio prodavac. Bez objave. Bez suočavanja. Instrukcije su poslate zapovjedniku. Sidro je tiho podignuto. MV DSI Bramen isplovio je sa sidrišta. I tek tako, bilo je gotovo.
Ono što je ostalo u brazdi broda: neplaćeni računi. Plate posade. Poruke koje su se pretvarale u potraživanja. U nekim slučajevima i pravni postupci. I nešto manje vidljivo. Ideja o tome da se postane brodovlasnik, izgrađena kroz razgovore, samopouzdanje i očekivanja. Kako je brod nestajao na horizontu, nestala je i ona.
I baš kao Pepeljuga u ponoć, brokeri, vlasnici, čartereri, tim, svi koji su bili toliko prisutni, toliko sigurni, toliko spremni, tiho su nestali zajedno s njom. Bez poziva. Bez poruka. Bez objašnjenja. Samo tišina.
Izvor:
